Mile Pometina: "Muzika je emocija, a sa iskrenom emocijom se ne da trgovati".

15:53

Milorad Mile Pometina je kantautor iz Burađe, sela u okolini Nove Varoši. Autentičnom lirikom, bogatom internim humorom, ljubavnom i socijalnom tematikom i sentimentalnim, a katkad i veselim bluz melodijama sa rege i folk prizvucima, kroz autorski rad otvara vrata mikrosveta prosečnog ruralca i nudi sliku surovosti života u brdsko-planinskim područjima. Činjenica da potiče iz pasivne sredine ga nije sputala da stasa u emancipovno biće, čoveka širih shvatanja, širokog emotivnog raspona, kao i u socijalno osvešćeno lice koje voli da uputi i po koju kritiku na račun establišmenta i nakaradnog birokratsko-administrativnog sistema. Iza sebe ima šest albuma snimljenih u home-made uslovima sa kojih su se izdvojile pesme poput "Otišle mi kokoši u tuđe", "Zašto si od mene napravila pornić", "Šoferska" i mnoge druge. Veseli, dobroćudni brkica u razgovoru za Princip otkriva do sad nepoznate detalje iz privatnog, a i profesionalnog života.

Koji faktori su imali presudan uticaj na tvoju odluku da uzmeš gitaru i olovku u ruke i počneš da se baviš kantautorstvom? 

Pomaže Bog u kuću, prvo da poželim, ja ću jednu grču kavu za početak, a rakiju može koja ima, ne manišem. Pravo da ti rečem, ti moji muzički počeci sada mi deluju kao bleda silueta u izmaglici sećanja... Negde oko moje desete godine prvi put sam se susreo sa muzikom i tonovima, i to kada mi je otac dozvolio da motornom testerom režem drva za ogrev, sam. Moj mlađi brat cepao je drva sekirom, majka nešto čistila metlom, otac se drao na nas troje i, polako, u kući Pometina stvarao se zvuk. Međutim, svoju prvu pravu pesmu smislio sam tek u svojoj 43. godini života, dok sam virio kroz rupe svoga srca raspuklog... tako da nije teško pogoditi da je presudan faktor bila moja tužna ljubavna priča. I ta motorna testera, naravno. 

Potičeš iz ruralne sredine i kroz svoju muziku pripovedaš priče inspirisane životom na selu, kao i u malom mestu. Da li se u tebi javljao poriv da život započneš u urbanoj sredini?

Stalno sam ja imao kontakta sa velikim gradovima. Negde oko mog punoletstva počeo sam trgovati životinjama na stočnoj pijaci u Titovom Užicu, Podgorici i Prokuplju, po celo leto sam spavao u kamionu, imao sam krevet u prikolici. Tu mi se putevi ukrstiše sa čuvenim armonikašem Mirkom Kodićem. Vrlo brzo postadosmo nerazdvojni prijatelji, i zamalo da mu pjevam na jednoj njegovoj ploči, ali nije nam baš išlo pošto ja nisam umeo da pjevam, stalno sam udarao nepar i ispadao iz ritma, pa je tu ploču ipak otpjevao Bajo. Ploča se zvala “Ja sam ranjen kao ptica”, malo današnja omladina zna o tim raritetnim izadnjima, suvom muzičkom drenovinom. Bio sam ja i u Beogradu, išao u Zološki vrt i video pravog majmuna.

Kompilacija koju si 2013. objavio na Bandcamp profilu nosi naziv "Pjesme uz gulaš i predjelo". Da li si naslovom hteo da indirektno ukažeš na svoje kulinarske veštine? 

Ne umem ja da vešto kuvam, nije to za ljude, to je ipak za žensko. Na ljudima je da ulove kakvu krupnu, galopirajuću divljač ili da ukrote kakvu neukroćenu goropad, a žena to posle termički obrađuje. Ta ploča je trebala da se zove “Pjesme sa patosa“, ali eto nije. 

S obzirom da se čitateljstvo obično interesuje za privatni život poznatih ličnosti, ne bilo loše da nam kažeš gde si sada, čime se baviš i da li si još uvek sa u emotivnoj vezi sa Miloradnom? 

Ja ću uvek biti u emotivnoj vezi sa Miloradnom, jer moje srce raspuklo samo nju traži. Sijaset pesama sam ja njoj napisao, bezbroj noćiju probdeo za kafanskim stolom, a zauzvrat dobio sudsku zabranu prilaska... gde sam sada, ne znam ni sam! Evo me vođe u selu, gledam kroz prozor samo što snijeg nije pao...mada snijeg je odavno pao na snove moje...druže. Šta je ovaj život, samo svijetiljka na vjetru, koju svaki jači vjetar njiše kako mu se prohte.

Kad nema posla, kartam i dokonišem sa komšijom Radovanom...zajedno tako dočekujemo noći, dane, mjesece, godine...čekamo da prođe ovaj život nesretni. Ponekad, kada komše nema, stavim kupus da se krčka na “dvojku” i odem da procunjam...i samom sebi, večno u krug postavljam ista pitanja na koja odgovore nemam. Ostala su samo pitanja! Ko li joj sada drva cijepa, ko li joj sada vatru loži... ko li 'rani ona dva deteta...

Humor koji forsiraš u svojim tekstovima je specifičan i vezuje se za određeno geografsko područje. Kako na tvoj smisao za šalu reaguju ljudi koji ne potiču iz sredine u kojoj je zastupljena ta vrsta humora? 

Ja svoje pjesme živim, ne forsiram ja nikakvu komendiju, pjevam tako kako mi je i šta mi se dešava. Na moje pjesme gledam ko na svoju decu, mada decu nisam ni video od kako je Miloradna otišla. Smiju se ljudi, i ja se smijem, komša Radovan ima neki telefonski priključak za kompujter i internet, pa se skupimo kod njega i čitamo šta ljudi pišu o mojim pjesmam cijelu noć do dvanes – jedan. I zadovoljan sam kako sam prihvaćen, naročito među omladinom i inteligentnim, a dobronamernim penzionerima.



Tvoja diskografija broji šest izdanja. Zašto svoje pesme nikada nisi izvodio uživo, iako imaš dovoljno materijala za celovečernji koncert? 

Šest celih ploča sam snimio do sada, sledećih naziva : “Zbog tebe jedina“, “Otišle mi kokoši u tuđe“, “Metalika“ , “Đe ste ribe“, a dve ploče sam zaboravio kako su se zvale i koje su bile pjesme, jer mi virus pojo kompujtern i sve nestalo. Ma osećao sam se ko kad su srušili Aleksandrijsku biblioteku, ili kad su nama Njemci gađali Narodni Muzej... nestala umjetnost bez traga. Kaže komša Radovan da mi je samo uspeo da spasi pjesme što su bile na nekakvom C disku, on je kompjuteraš, on to zna. I ja ti sve te pjesme roknem na tu kompilaciju “Pjesme uz gulaš i predjelo”. Pomenuo bih i predivnu saradnju sa kolegom Šabanom Fazlićem, koji me je dobronamjerno pozvao u njegov muzički studio, gde smo snimili 4 predivne singlice: “Šofersku”, “Zašto uvek presoliš kad salatu spremaš”, “Maloga ti ne dam“ i “Crna boja razlila se svud”. Divne pjesme! Zvao je mene Fazlić posle da mu pjevam u bendu, da snimimo koju ploču, ali ne dade nam se. Čujemo se i dan danas katkad, preko fiksnog. Elem, imao sam ja raznih ponuda za nastupe, po Kragujevcu, Nišu, Beogradu. Sećam se da su mi se javljali omladinci iz Kragujevca i Beograda i pričali mi kako su presnimili moje pjesme na svoje džepne plejere, i da slušaju kad krenu u šetnju. Svirao sam ja svojim obožavateljima i obožavateljkama, to su bili neverovatni koncerti! Ja, gitara, i njih petoro u publici, svi pjevamo u transu prožeti tvrdom emocijom. Kad budem skupio preko 20 obožavatelja, steći će se uslovi za neki malo veći koncert.

Poznato je da muzičari kroz spotove promovišu svoj rad. Zašto svoju muziku nisi prezentovao kroz video spotove? Da li je to zbog želje da se sačuva tajanstvenost tvoje misteriozne ličnosti ili pak neki drugi razlog? 

Što se tiče video spotova, ja se tu potpuno slažem sa mojim kolegom Radomirom Mihailovićem Točkom, a on veli da su video spotovi uništili muziku, pa sam ja ostao dosledan i nisam ništa snimao, a on vidim jeste. Drugi razlog je što nemam nikakvu kamericu da nešto snimim, samo fotoaparat.

Kako su ljudi iz neposrednog okruženja reagovali na tvoje uplive u muzičke vode i da li su te etiketirali raznim pogrdnom epitetima, kao što je to slučaj sa gotovo svim muzičarima? 

Kako da ne, može se reći da u tom smislu delim sudbinu sa svim ostalim muzičkim velikanima poput Džimi Hendriksa, Bob Marlija, Tom Kruza, Fidela Kastra i Nikole Tesle. Odmah se po selu pronela priča kako mi gori letina, kako livade ostaju nepokošene, a goveda gladna otkad sam kupio tamburu. Međutim, to je sve bila istina. Taj problem stigmatizacije muzičara sam objasnio u mojoj hit numeri “Nije lako biti muzičar“.



Publika koja te verno prati, zna da si svojevremeno išao na hodočašća po istoku kako bi unapredio duhovnu stranu svog bića i produbio smisao svog stvaralaštva. Da li bi bio ljubazan da nam otkriješ neke anegdote sa tih bizarnih putešestvija? 

Pre komponovanja moje presudne ploče “Otišle mi kokoši u tuđe“, koja me je vinula u muzička nebesa, bejah krenuo putem istoka, u cilju nadogradnje moga duhovnog bića, vođen željom da kroz sjedinjenje sa istočnjačkom patnjom produbim granice stvaralaštva, probuđivanjem nesvesnog u meni.
Tamo sam dosegao samo dno čovekovog fizickog i moralnog pada, nalazeći u tim tamnim dubinama najveću patnju i najvecu ozarenost.
Prolazeći kroz podzemne prolaze drevnih naroda, gledajući unutrašnjost sakralnih objekata, opipavajući sve te retke predmete, u glavi mi je počela odzvanjati vriska hiljade i hiljade spaljenih veštica, proroka i žrtvovanih devica.
Osetio sam drevni istočnjački weltschmerz svakom porom moga spiritualnog.
To me je toliko promenilo da sam posle, kad sam se vratio kući, svoga konja nazvao "Weltschmerc".
A autohtone ritmove i plesove anadolsko-mesopotamskog porekla utkao u ovu ploču. 

Kakav je tvoj stav po pitanju savremene muzičke industrije i smatraš li da je u ovom neoliberalnom, tranzicionom periodu moguća pobeda kvaliteta nad kvantitetom? 

Imam ja jednu pjesmu o industriji, zove se “Radnička“, a ranije se zvala “Industrijal metal“, al' sam promenio ime, došlo mi onako. Ta moja pjesma govori o periodu kad sam radio u lokalnoj fabrici za preradu željeza, i nosio plavo odelo. “Oj fabriko, muko, u tebi sam vrelo gvožđe tuko”, kaže jedan stih. “Oj fabriko, dal ti reče neko, na mašinu tvoju prst sam oseko“, kaže drugi. Ali bio sam srećan! 

Mi radnici bili smo ko braća, gradili smo zajedno budućnost! Budućnost koju smo svakim danom zalivali svojim radničkim znojem, kao cveće u najlepšoj bašti. A posle posla se znalo – pravac u kavanu kod Šaponje i udri do dvanes, jedan. E samo o toj industriji ja mogu da pričam! Eventualno o industriji suhomesnatih proizvoda, a muzika ne može biti industrija, muzika je emocija, a sa iskrenom emocijom se ne da trgovati. Zato nemam veru u savremenu muzičku industriju, i ne priznajem je! A našu industriju su uništili! “Došo stranac kupio je celu, niko više ne radi u selu“, citirao bih još jedan svoj stih iz istoimene tužne balade.

Imaš li ambicija za bavljenje politikom, ako ne na državnom, onda bar na nivou lokalne samouprave? 

Radio sam ja i u opštini vođe u Varoši, izdavao uverenja o životu... nosio kravatu i digitronac sat. Bagra je to tamo sve, ko i svuđe. Nisam mogo više, pa sam postao muzičar, pjesnik i književnik. Još je stari filozov Heraklit rekao da se ne možeš u istoj rijeci dvaput okupati. Ja se ne slažem sa njim jer se kupam u Zlošnici svakog ljeta.

Da li postoji mogućnost da obraduješ svoju vernu publiku nekim novim hitovima? 

Dugo nisam napravio neku novu muzičku numeru, jer mislim da sve što sam pjesmom imao reći – reko sam! Sada mi je više fokus na pisanoj riječi u formi proze. Pripremam uporedo dve nove knjige, jedna se zove “Sto godina masnoće” a posvećena je svinjokolju i topljenju čvaraka u kasnu jesen, a druga se zove “Ipak se okreće” i posvećena je mojoj staroj veš mašini koja još radi. Još uvijek koristim “Rade Končar – Zagreb” veš mašinu, i ništa ne pere ko ona! Poručio bih čitaocima da šta god rade u životu, uvijek neka gledaju obraz da sačuvaju, jer obraz ne može oprati čak ni moja veš mašina “ Rade Končar – Zagreb “.

Hvala, Mile, na odvojenom vremenu! Imaš li neku poruku mladim čitaocima?

Hvala tebi što si me pozvao da ispričam par riječi o sebi, svom životu i svojoj umjetnosti. Čika Lemi šalje pozdrave omladincima koji ovo čitaju, uz poruku : “I kad ne može – može! “ Aj, uzdravlje.

Intervju priredio: Arturo Bandini

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi

Previous
Next Post »

2 коментара

Write коментара
04. јун 2016. 17:08 delete

Vrlo lepo, vrlo lepo. Ja sam isto takođe iz ručmale sredine i veliki sam fan Mila Pometine. Naočit, onako, i sa onim brcima, a i vispren i enteligentan... Samo bih da kažem da mi je omiljena pesma Rastamana Satana i da uvek pustim kosu i suze lijem kad je čujem. Ne znam, brate, ko da sam je ja napisala.

Reply
avatar
04. јун 2016. 18:42 delete

hahahahaha, pozdrav za Pecku! :)

Reply
avatar