RAZGOVORI

aktuelno

Filip Motovunski – Ten Years Making Beats

00.07 Add Comment

Filip Motovunski – "Ten Years Making Beats"
Released: 2016
Label: PDV Records
Genre / Style: Drum'n'bass / jungle
Review: Desya Lovorov


Ne znam šta drugo reći o čoveku koji je deset godina prisutan na sceni elektronske muzike bez zvaničnog izdanja, sem da je to isprva čudno, ali i dokaz da treba sazreti u muzičkom smislu, što je autor svakako postigao. Poznat u svom krugu delovanja (koji zadire izvan granica Balkana), Filip Motovunski je jedan od istaknutih producenata iz sfere elektronske muzike, prevashodno drum'n'bass-a, jungle-a, koji, ruku na srce, nisu nikada bili dovoljno pokriveni od strane producenata i DJ-a sa ovih prostora, sve do sada. Time je ovaj jubilej dvostruko snažniji. Inače je član je Kingstoned Soundsystema iz Zagreba i svetske Jungle/dnb etikete Junglexpeditions za koju je nedavno izdao "Ta Pa Tap" digitalni EP od 5 pesama. Prvi dugosvirajući album "Ten Years Making Beats" je inače podeljen na dva diska, od kojih svaki ima svoju posebnu draž, prvo zbog autorskog rada i remiksa drugih izvođača, koji su našli još davno put do slušalaštva.

Najavni singl "Shamboozzie" je dobio dobar odjek među ljubiteljima elektronskog zvuka u regionu, a na pomenutim diskovima se nalaze sveukupno impresivne 52 (!) numere, što je višečasovni razlog da se album zavrti na nekoj dobroj žurci. Jedina čudna stvar je to što je Filip tek nakon decenije rada izdao album-prvenac, ali, nema tu šta zameriti. 

Lično, nisam ljubitelj ovog žanra i lagao bih kada bih rekao da poznajem i tračak ove scene, ali to svakako ne menja utisak da je u ovo izdanje uloženo dosta truda. Bitovi, remiksi i sama produkcija (podrazumeva se) su na visokom nivou, nema preteranog iskakanja iz "šablona", sem u aspektu autentičnosti autorskog rada i promovisanja ovog zvuka široj publici. Ukoliko neko ima nedoumicu da li se neko može meriti sa svetskom produkcijom d'n'b-a, slobodno mu ukažite na Filipa – apsolutno se neće razočarati.




Ivan St. Rizinger: Život u doba kulturnog pluralizma

19.52 Add Comment

Ivan Stanimirović Rizinger. Rođen u Kruševcu. Novinar, pesnik, muzičar. Tokom blizu tri decenije aktivnog rada u novinarstvu obitavao je na svim medijskim formatima: od radija, televizije, pa do štampanih glasila. Jedno vreme bio je i muzički urednik beogradske izdavačke kuće "Take it or Leave it records". Danas radi kao glavni urednik na nedavno pokrenutom regionalnom portalu "Rockomotiva". Jednom rečju – svestrana ličnost i kompetentan sagovornik za brojna pitanja  iz sfere umetnosti, posebno muzike. 



Počeo si da se baviš novinarstvom negde pred sam kraj postojanja one velike SFR Jugoslavije. Ipak, i za taj kratak period, pa i za vreme devedesetih dok je obitavala SR Jugoslavija, imao si priliku da ispratiš same početke rađanja i stasavanja velikog broja muzičara i bendova koji su do danas ostali stožeri srpske muzičke scene... Kako sada gledaš na to vreme koje je i pored svih nedaća, bar sa aspekta kulture, ostalo upamćeno kao kreativno i inspirativno?

Bio je to period naglo stečenih sloboda. Neke je on, nažalost, odveo put nacionalnog ludila dok su oni drugi, na tim samim počecima, upotrebili svu svoju energiju i kreativnost da se suprotstave tom evidentnom zlu koje se širilo… 

Kada je puklo veliko tržište, uglavnom bazirano na trouglu Beograd – Zagreb – Sarajevo, sve velike jugoslovenske pop i rok zvezde izgubile su tlo pod nogama. Njihovi standardi stečeni u zemlji od potencijalna 22 miliona konzumenata, uglavnom iz srednje klase, postali su potpuno bezvredni u republikama koje su u međusobnom ratu. Većina zamrzava rad. U tom vremenskom vakuumu proključala je nova scena. Klinci koji ne prihvataju da ravnodušno žive u zemlji diktature, bezvlašća, duhovnog i moralnog srozavanja kroz afirmaciju proroka, turbo zvezda i opasnih momaka hvataju se gitara, svesni da jedino tako može da se napravi ta mentalna barikada spram šljama. 

Bila je to neviđena energija i napad kolektivnog entuzijazma, čije snage tek danas postajemo svesni, u vremenima u kojima klečimo, potpuno ruinirani i bez snage da se na bilo koji način suprotstavimo ovom opšte društvenom moralnom holokaustu. 

Poseban značaj toj novoj sceni daje činjenica da su, u Srbiji a i ostalim delovima današnje regije, u prvi plan naglo izletela mesta koja u ranijim vremenima medijske dominacije velikih centara nisu bila nimalo relevantna, osim retkih izuzetaka koja su potvrđivala pravilo. Zahvaljujući novostvorenim malim nezavisnim izdavačima, pre svega tu mislim na Gočaninov "Take It Or Leave It Records", Loknerov "Rockland" i Grozdanovićev "Sorabia disk", bendovi najrazličitijih profila, većinom alternativnih muzičkih usmerenja, dobijaju šansu da objave album i oprobaju se na ustalasaloj sceni. Svaki nastup je postajao organizovani muzički miting otpora, svako odeljenje srednje škole imalo je grupu. Pank, grandž i brit pop cepali su srpsku pubertetsku mladež u ogromnim količinama. Bilo je dobro biti protiv zlog sistema, bar nas je ta deviza zadovoljavala tada. Uzdižu se Aranđelovac, Vrbas, Gornji Milanovac, Zrenjanin, Kruševac, Subotica, Jagodina, Pančevo… uz već ekstazične sredine velikih gradova – Kragujevca, Novog Sada i Niša i svevidećeg Beograda i… jasno je bilo da se vojska okuplja. Bilo je puno velikih rok afirmatora po lokalnim javnim servisima, koji su intenzivno upoznavali svoje slušaoce i gledaoce sa novitetima nezavisne scene, a i koncertni promoteri po "unutrašnjosti" su nanjušili klubove koji će im donositi pristojan profit, tako da su se kockice sklopile. Vrhunac se događa 1994-5. nakon čega sledi neminovni pad, ali se ta scena dobro držala sve do promena, kada je izdana od strane onih za koje se borila. 

Ta velika zemlja nije preživela, ali, dosta bendova iz tog vremena jeste. Od sarajevske i zagrebačke pop škole, pa do tadašnjih (šta god ko mislio) giganta rokenrola kao što su: "Riblja čorba", "Atomsko sklonište", "Parni valjak", "Kazalište", do skoro i "Smak"... Stiče se utisak da danas taj mejnstrim nije izrodio adekvatne naslednike. I pored svih miliona pregleda po 'jutjubovima', ta nova imena koja figuriraju ka mejnstrimu, i dalje su u senci 'fosila' iz sedamdesetih i osamdesetih... I dalje će jedna (primera radi) Crvena jabuka pre napuniti neki prostor sa ispodprosečnim albumom nego bilo koja 'novokomponovana atrakcija'... O čemu se tu radi?

O prijatelju, kako ti voliš da postavljaš kompleksna pitanja na koja moram isto tako da odgovorim. Da probam. Najpre – dva naša najveća problema danas jesu što nam je aktivna publika sve starija i što, uglavnom, ignorišemo postojanje zajedničkog govornog područja. 

Sve te grupe velikog formata uglavnom prate ljudi koji vole da se podsećaju svoje mladosti i nekih bezbrižnih godina. Tu nije u pitanju samo muzika, već prizivanje duhova neke bolje prošlosti. Zato su bendovi iznikli ’90-tih uglavnom potpuno nepoznati onoj "suprotnoj" strani, srpski Hrvatima i Bosancima i obrnuto, tako da samim tim i nemaju realan pristup tim tržištima. A za postojanje jake mejnstrim scene neophodno je postojanje relativno velikog i ekonomski stabilnog tržišta, od čega smo mi udaljeni svetlosnim godinama. Kod nas i bukvalno niko ništa ne prodaje. Pitajte izdavače koliko prodaju diskova mesečno ili koliko internet konzumenata kupi pesmu ili album sa digitalnih platformi… Znate li nekog iz svog okruženja koji kupuje rok muziku, osim ako to nije specijalnim povodom? Dakle, prodaja – 0. Koliko ozbiljnih mesta za svirke, osim beogradskih, danas u Srbiji možete nabrojati, a da u kontinuitetu organizuju koncertna dešavanja? Na svim regionalnim letnjim festivalima vrti se uglavnom 15-tak dobro poznatih imena… Dakle, koncerti – pretežno mršavo. Mediji uglavnom ne postoje ili promovišu trivijalne pojave, jer ne mogu da prepoznaju neku novu kreativnost. 

Problem je zapravo u tome što su mnogi bendovi iz tog starog doba često godinama uporno radili i nadgrađivali se dok bi stigli do prve ploče. Mnogi su do tada već prokrstarili sva ozbiljnija klupska mesta u SFRJ i ljudi su ih znali, uživali su neke kultne statuse… Nakon početnog komercijalnog uspeha izdavač je nadalje plaćao studio i kompletnu promociju svojim štićenicima, svi su videli svoj interes od toga. Bend je stvarao, imao po 200 koncerata godišnje i živeo svetski. Danas ne postoje elementarni preduslovi da nastane zaista veliki bend na ovim prostorima. Garantujem da ni jedan od onih bendova iz tvog pitanja, da počinje u ovim uslovima karijeru, ne bi postao elementarno popularan i da bi se raspao nakon drugog albuma – trbuhom za kruhom. Mogao bih još, ali mislim da je i ovo previše.

U tvojoj biografiji stoji da si radio kao novinar na radiju, televiziji, štampanim medijima... a u ovom milenijumu figuriraš i na internetu. Gde je najlakše, a gde najteže raditi, naravno, ukoliko su ti ambijenti uopšte uporedivi?

Zavisi čime se čovek bavi. Muziku je uvek konforno raditi, jer niko oko tebe (mislim na redakciju) zapravo nije u stanju profesionalno da ocenjuje šta ti radiš kao rok novinar. A i sačuvaš malo svoje mentalno zdravlje, za razliku od onih koji moraju da prate politiku i privredu. Od televizijskih emisija sam uvek pravio cirkus, valjda zato što nikada nisam baš voleo taj medij, ali mi je koristio da načinim "za potrebe emisije" plejbekove svih relevantnih kruševačkih grupa ’90-tih. Uvek sam bio zaljubljen u radijsku intimnost, dovoljan je samo glas i dobra muzika da se stvori magija, ali se bojim da su dani ozbiljnih radio programa nepovratno prošli. Novine volim od "Politikinog zabavnika" pa do danas. Veliki sam, pre svega, tragač za kvalitetnom štampom, koja takođe izumire. Moj ego su najviše hranili objavljeni tekstovi po "RTV Reviji" i "Vremenu zabave", to su bili najreprezentativniji materijalni dokazi ko sam i koliko vredim. Danas su pristojne novine izbrisane sa naše medijske mape. 

Na internetu je svakako najlagodnije, ali je i potpuno neisplativo, tako da je rad na rok sajtu u Srbiji, budimo iskreni, čist utopizam. Srećom sam i ja rođeni utopista, rođen i živeo pola života u takvoj jednoj zemlji dok je nisu zveri rastrgle. Ne umem drugačije.

Malo je poznato da si jedno vreme bio u muzičkim i pesničkim vodama...?

U pesničkim vodama sam negde od drugog razreda osnovne do dana današnjeg. Objavio sam tri zbirke (Navlačenje, Posrtanje tirkiznog i Plavokoza zmija) dok nisam izgubio snage i volje da obelodanjujem svoje stihove, jer sam shvatio da su najednom svi oko mene pesnici i da realno niko u Srbiji više ne kupuje i ne čita tuđu poeziju. Jako smo bolesna zemlja, jako velikih paradoksa. 

Le Svraka Bizarre

Kao pesnik i glumac amater upustio sam se krajem ’80-tih u muzičko-scenski performans, sa Jovom Petrovićem čuvenim bubnjarem i drugom od detinjstva, koji smo nazvali "Korak iznad zemlje"… Nekoliko godina kasnije formirali smo i bend "Le Svraka Bizarre" i objavili dva albuma – "Planeta Somanija – II svet" i "Rusalje". Koga zanima može da potraži preko mreže, bila je to baš sjajna epizoda na koju sam vrlo ponosan. Neki ljudi se i danas sete po forumima da nas pomenu. 



Kako je nastala ideja o pokretanju portala "Rockomotiva"? Ako se ne varam, pre toga si aktivno uređivao blog "Rizingerium"?

Kao što rekoh veliki sam fan novina, naročito onih muzičkih, odrastao na "Džuboksu", "Rocku" i "Ritmu" i višedecenijski tehnički i izvršni urednik raznorazne štampane periodike tako da ti se i odgovor nameće sam. Daj ludaku motku da mlati šljive i on će ih mlatiti noć i dan. Kad sam prvi put skontao da mogu da napravim blog i da to ništa ne košta, a dopire do ljudi, odlučio sam da ga kreiram po nekom klasičnom modelu štampanog magazina… mislim pre svega na rubrike i vizuelni identitet. To je bio Rizingerium, rađen za dušu, bez ikakvih zabluda. Logičan korak dalje bilo je kreiranje regionalnog muzičkog sajta Rockomotiva, koji se bavi isključivo temama vezanim za prostor "od Vardara pa do Triglava", jer to je i neko moje prirodno stanište. Znam ljude, što se kaže, a i realno sam bio jako nezadovoljan, kao konzument, stanjem rok portala u regionu. Ni sam nisam nešto posebno popravio stanje stvari, za ovih nešto više od godinu dana postojanja, ali je bitno da se stavi još jedna cigla u zid, da postoji bar neka medijska protivteža. Problem je što se svi ti portali baziraju na čistom entuzijazmu zaljubljenika u rekenrol, amaterskog statusa ali prečesto i znanja. Neprofitni oni tinjaju sve dok postoji bar jedan fanatik da okači odjavni post, kad zastanu obično postanu samo mrlja u virtualnom prostoru, jedna od bilijardu. Ko bi da napiše nešto smisleno za "Rockomotivu" nek se javi bez puno razmišljanja. Prostora maker imamo koliko nam treba. 

Internet kao mreža omogućava brži i slobodniji protok informacija, a samim tim i jednostavnije osnivanje novih medija koji ne moraju da brinu o cenzuru ili polaganju računa nekome... Međutim, i to je mač sa dve oštrice jer na taj način dolazi do nagomilavanja nekvaliteta, kako u samoj profesiji, tako i u promovisanju (u ovom slučaju) muzike koja baš i ne poseduje neku izraženu estetsku vrednost. Rađaju se i boljke kao što su medijski senzacionalizam, novinarski diletantizam... gde svako ko poseduje tastaturu i priključak na internet sebe naziva novinarom.

Kad si siromašan i besmislen sam sebi, danas u Srbiji, bespomoćan i frustriran tuđim postignućima na ništavan način onda se uključuješ na jedino dostupno bojište, a to je internet. Izliva se tu svakakvih fekalija, pisanija polupismenih koja gotovo u potpunosti preplavljuju mrežu, tako da čovek mora biti pravi posvećenik ako želi da nađe kredibilno štivo… Egomanijaci uglavnom puno više uživaju u činjenici da njihovo ime stoji iznad posta nego koliko je on smislen i svako od njih ima legalno pravo da nam nameće svoje dijabolične aršine – najčešće kroz komentare na tuđim delima. Vrlo malo je, inače, ozbiljnog novinarstva opstalo u ovoj zemlji, dok se broj portala koji se profesionalno bave svojim poslom sveden na statističku grešku. Kad kažem profesionalno mislim na one medije koji se na neki način finansiraju i imaju određeni broj novinara koji zarađuju radeći svoj posao. Ovo sve ostalo je Eldorado – pisanje po principu "kad već od ovoga nema para daj makar da pišem samo ono što JA mislim da je vredno". Isto je i s muzikom – ima je na sve strane, ali je malo toga kvalitetnog. Očajne produkcije, metiljave ideje i predvidive poruke autori pokušavaju da proguraju niskobudžetnim spotovima i očajničkim pozivima da se odjebe sve što ima bilo kakve veze sa sistemom. A bez sistema, bilo kakvog, ne igra se ni jedna igra na kugli zemaljskoj, pogotovo u ozbiljnom biznisu kakav je muzički. Sve se zapravo svodi na prosto pitanje – hoće li neko posvećeno da se bavi rokenrolom, kao umetnošću ili mu je on samo kanal za oslobađanje od stresa koji koristi u trenucima dokolice?

Na Rockomotivi postoji poseban deo gde se nalazi veliki broj starih tekstova, ali i novih koji govore o albumima i koncertima iz nekog 'davnijeg' vremena (Starinarnica). Čak i informativni deo portala sadrži aktuelne vesti o aktivnostima dobrog dela muzičara i bendova koji su 'pretekli' u ovaj milenijum. Moj lični utisak je da dobar deo njih danas bestidno živi na račun stare slave (ako je ona uopšte i postojala)... Zaslužuju li oni medijski prostor na tvom portalu ili tu preovladava neka lična nostalgija koja donekle pravi kompromise?

Ha, ne! Moja logika uređivanja portala vrlo je jednostavna – koristi sve raspoložive resurse, jer u našoj prošlosti ipak su skrivena velika i vredna bogatstva koja su novim generacijama potpuno nerazjašnjena. Otkrio sam da postoje kod njih katastrofalna predubeđenja o stanju rokenrola pre raspada Jugoslavije. Slažem se, naravno, da je tu bilo svega i svačega ali u daleko manjoj, procentualno gledano, meri nego danas. U pop i rok muzici morao si prilično da se potrudiš da bi došao do albuma. Činjenica je da su danas preživeli "dinosaurusi" iz tih vremena kreativno gotovo isceđeni, ali su itekako svojim negdašnjim radom zaslužili vest o tome da su objavili novi video ili album. Zašto bih, a to činim, objavljivao informacije o najrazličitijim opskurnim alternativnim pojavama, a da to isto ne priuštim i ljudima koji su gromadno zaslužni za to što mi danas uopšte i imamo za čim da se osvrnemo. U svetskim okvirima to bi bilo isto kao kad bi mediji potpuno izignorisali činjenicu o objavljivanju, na primer, novog, hiljaditog albuma (od toga je 90 odsto čiste dosade) Wishbone Ash-a! Da li im se sviđa? Teško. Da li će ga uopšte uzeti u bilo kakvo ozbiljno razmatranje (recenzija, intervju)? Još teže. Ali će objaviti vest, to je klasičan novinarski gest, poriv da svi čitaoci dobiju sve raspoložive informacije.

Najveći broj medija iz naše branše je uslovno stacioniran u provinciji ili su bar njihovi urednici iz unutrašnjosti Srbije. Evo, "Rockomotiva" je iz Kruševca, "Helly Cherry" iz Ćuprije, "Get on the Stage" iz Stare Pazove... pa čak i "Princip" koji funkcioniše na relaciji Novi Sad - Užice. S druge strane, lokalne muzičke scene u tim gradovima ne postoje ili su veoma slabo propraćene. Sve je okrenuto ka Beogradu? Stiče se utisak da nam se cela umetnost svela na Beogradski pašaluk?

Bolje bi bilo pitanje – zašto u Beogradu ima tako malo muzičkih portala? Entuzijazam je čudna stvar – retko se nalazi u tako velikim centrima kao što je Beograd, tamošnji ritam evropskog velegrada ne dozvoljava ljudima da "gube vreme" na non-profit ekperimente. Što se scene tiče tu i tamo proviri po koji sastav iz "zaleđa", ali jako teško dobija ravnopravni tretman u prestoničkim medijima. Ponovo smo se polarizovali po tom pitanju, što nije bio slučaj ’90-tih. Ponovo je nametnut taj mitski "krug dvojke" iz koga mora uvek da ističe najdragocenija kreativnost i to nam se već godinama debelo sveti. U jednom trenutku palo mi je na pamet da napišem knjigu "Najbolji srpski rok bendovi za koje nikada niste čuli". Čak ni dobar deo Beograda nije u funkciji – ko bi redovno išao na koncerte recimo u Rakovici ili Borči? Surova je istina da su svi rokenrol bastioni već odavno razrušeni, a oni najkreativniji ratnici se razbežali glavom bez obzira, što dalje odavde. 

Iz jednog neformalnog razgovora saznao sam da radiš na novoj knjizi... Ovaj put nije poezija u pitanju, već delo iz primarne struke?

Delimično je iz primarne struke. Reč je o kombinaciji dvadeset intervjua i memoarske građe iz određenog, veoma bolnog perioda za sve nas koji smo odrasli u Jugoslaviji. To je lična priča, čija se radnja događa od početka 1990. pa do kraja 1992. godine i ona nosi naziv "Jugosloven K.". U podnaslovu stoji "Hronika odustajanja" pa sad ti vidi. Nadam se da će se pojaviti do ovogodišnjeg Sajma knjiga, to je neki osnovni plan, a o detaljima ćemo kad delo osvane u javnosti. Da mu ne prebajemo! 


Intervju priredio Dejvid
Fotografije: privatna arhiva